Сви морамо бити оптимисти, јер апатија одговара онима који желе да стање остане непромијењено

„Грађани морају вјеровати да заслужују боље и имати храброст и енергију да дигну свој глас“, каже Мирна Савић Бањац у интервјуу за Буку.

Мирна Савић Бањац, одборница у Скупштини града Бањалука, у интервјуу за Буку говори о свом политичком ангажману, залагању за реформу образовног система, све сиромашнијој културној сцени, положају жена у политици и о томе како је бита мајка у БиХ.

Једна сте од двије одборнице у Скупштини града, па се стиче дојам да Бањалучанке нису претјерано заинтересоване за политички ангажман. Да ли је то тачно и колико су саме жене код нас спремне да се боре за своју политичку каријеру и покушају нешто промијенити?
Што се тиче политичког ангажмана, сматрам да Бањалучанке нису другачије у односу на жене из других крајева Босне и Херцеговине. Такође сматрам да је проблем жена и њихове недовољне заступљености у политичком животу, као и њихову ангажованост, немогуће посматрати изван ширег контекста укључености грађана БиХ у креирање политике која директно одређује квалитет њиховог живота. Много је фактора који доприносе стању апатије – менталитет, разочараност, незнање, економска зависност…Због тога се проблем недовољне заступљености жена у јавном животу може ријешити само као дио цјелине у којој сви грађани БиХ постају свјесни да је ово њихов живот и да имају обавезу да узму ствар у своје руке, а не да, без икаквих посљедица, допуштају да их воде супротно њиховим интересима.

Ви сте, упркос свему, ипак успјели да се изборите за своју позицију на политичкој сцени. Посебно сте активни око дјеце и образовног система. Каква је код нас ситуација са образовањем. Колико је оно заиста пало на “ниске гране”?
Моје мишљење је да су васпитање, друштвени миље и економска независност кључ самопоуздања сваке жене. Жене које су свјесне себе и које се не осјећају мање вриједнима, тај свој став носе као природно стање и на неки начин тај став је штит који другима не дозвољава да их ставља у подређени положај. Наравно, свјесни смо да економска независност и васпитање у духу једнакости свих људи, мањинских група, полова, није нешто што се подразумијева. Један од начина како се овај проблем може ријешити на дуге стазе јесте образовни систем у оквиру којег није потребно реформисати само наставни програм, него је још много важније бити свјестан чињенице да школа нема само образовну, него и васпитну улогу. Васпитну улогу у смислу да је пријека потреба да се у школи научи својеврсна „култура живљења“ која ће дјеци прије свега дати простора да мисле својом главом и креирају сопствени живот. На тај начин добићемо грађане који, између осталог, траже одговорност и од политичара, а самим тим све категорије друштва, па и жене, биће дио јавног живота у довољној мјери. Дакле, на једну страну криза образовног система која захтијева темељну обраду наставног програма, још важнија је реформа стварања здравог човјека кроз образовни систем.

А култура? За њу се из године у годину издваја све мање новца, а свједочимо и гашењу многих културних манифестација. Да ли за све сиромашнију културну сцену дио одговорности сноси и публика, односно чињеница да нису “превише” заинтересовани за ове догађаје?

Стање у култури је само још један показатељ кризе свијести. Лоше стање у друштву се директно манифестује лошим стањем и односом према култури. У питању су не само економска криза, него и неинформисаност и незнање људи који су одговорни да културу приближе свима, не на начин да се из обавезе или помодарства људи укључују у својеврсна културна збивања, него да културу живе у форми која је блиска њима, која им постаје потреба и навика и коју могу да разумију. Култура није само новац-ставка у буџету који се издваја за одређене установе или догађаје из области културе. Много је важније на кључним позицијама имати људе који нису само страначки кадрови. Потребно је имати људе који имају визију и добро познају кретања у модерном свијету, не само кретања у смислу технолошког напретка, него кретања у смислу размишљања и креативности. Давно је прошло вријеме у којем се „ушета“ на одређену позицију и на њој остаје до пензије, без да се иједног момента улаже у свој напредак и нова сазнања. Тако је у свим областима, па и култури. Можда се свим грађанима, а тако и радницима из области кулутуре највише може замјерити што дозвољавају да их воде лошији од њих и то на њихову штету.

Да ли сте у свом политичком дјеловању некада осјетили било какав притисак због тога што сте жена?

Лично нисам осјетила притисак, или га ја не доживљавам тако. Људи који не поштују друге вријеђају и остале, без обзира да ли су мушкарци или жене, а таквим не дозвољавам да ме повриједе, јер се ниједног момента не осјећам мање вриједном. Међутим, морамо бити свјесне да то није ситуација која је типична за БиХ и баш зато највише морамо радити на изградњи самопоуздања и свијести жена од најранијег узраста да су једнаке и да им пружимо могућност да буду економски независне.

Значи ли то да обавезне квоте за жене нису по Вама најсретније рјешење?

Нисам сигурна да су обавезне квоте добро рјешење да бисмо добили квалитет политичког дјеловања жена у политици. Моје мишљење је да било која особа треба да буде изабрана зато што посједује знање, способност, вјештине, а не зато како изгледа, којег је пола, рода, боје коже. Мислим да је важније доћи до рјешења у којем се бирају квалитетни политичари, а када бисмо том селекцијом бирали на изборима, добили бисмо велики број жена у политичком животу. То је за сада недостижно, па је један од начина свакако обавезна квота, али треба пазити на опасност да не добијемо контра ефекат у смислу да се женске способности омалаважавају и да се инсистира да се жена бира само зато што је жена, а не зато што то заслужује својим способностима.

Недавно сте постали мајка. Како је бити мајка у БиХ?

Претпостављам да ме, као и сваку другу мајку у БиХ, муче исте бриге, да ли је ово држава у којој желим да одраста моје дијете и да ли је у БиХ могуће свом дјетету пружити све што заслужује. Сваки родитељ је дужан да, ако се до сада из било којег разлога није борио за своја основна људска права, да се за иста бори због свог дјетета. Не знам зашто је код нас нормално да се право на посао и могућност да се живи од свог рада сматра недостижним. Кад себи овакве баналне примјере учинимо доступним, а већ сам поменула да нам нико други то неће обезбиједити ако не мора, биће овдје будућности и за нашу дјецу.

И за крај, ово је изборна година. Има ли изгледа да ће се у граду на Врбасу нешто промијенити на боље?

Највећа заблуда је да се од неког другог може очекивати да нама направи боље. Поготово је, да не употријебим неки оштрији израз, наивно вјеровати да ће политичари сами од себе на једним, другим или петим изборима коначно одлучити да треба да раде свој посао за добробит свих. Док год грађани од истих тих политичара не буду тражили одговорност, нема напретка. Политичари су запослени, а грађани послодавци. Код нас влада погрешно мишљење да су политичари недодирљиви и да су, самим тим што су на некој функцији, они у повлаштеном положају. Док год се његује култ политичке елите, стање се неће поправити, ни у Бањалуци, ни у БиХ. Конкретно, у данашњим скупштинским клупама у граду Бањалуци, али и у Народној скупштини, сједе и политичари који свакако заслужују повјерење и пажњу грађана, који су оправдали сваки глас којим су изабрани, али су, нажалост, у мањини и истим тим политичарима је потребна помоћ грађана у смислу да и од других траже да раде свој посао, а не да препуштају случају и моралним вриједностима појединца како ће дјеловати. Сви морамо бити оптимисти, јер апатија свакако одговара онима који се свим силама труде да се стање не мијења; грађани морају вјеровати да заслужују боље и имати храброст и енергију да дигну свој глас. То је немогуће без оптимизма.

Мирна Савић-Бањац рођена је 1980. године. На Ноорд Недерландс Цонсерваториум у Гронингену у Холандији дипломирала је 2004. године, а након тога се вратила у Бањалуку, гдје је завршила мастер студије из области Методике општег музичког образовања. Ради као професор клавира и као стални судски тумач за холандски језик. У слободно вријеме се бави компоновањем и писањем текстова. Од 2012. године, одборница је у Скупштини града Бањалука.

Извор: Бука